Femonacionalizam, kako ga opisuje sociološkinja Sara Faris (Sara Farris) u svojoj knjizi iz 2017. Godine U ime ženskih prava: Uspon femonacionalizma (In the Name of Women’s Rights: The Rise of Femonationalism, Duke University Press), označava upotrebu feminističkih ideja unutar nacionalističke ideologije u svrhu opravdavanja ksenofobije, a najčešće islamofobije. Prepoznaje se u retorici desničarskih političara širom Evrope kroz narative poput: „mi štitimo naše žene i kćeri“, „moramo da spasemo muslimanke od muslimanskih muškaraca“, „islamska kultura je inherentno mizogina“, „hidžab je simbol tlačenja“ i „imigranti moraju prihvatiti naše vrednosti rodne ravnopravnosti kako bi se integrisali u naše društvo“.

Iako ovi narativi na prvi pogled mogu izgledati kao da se tiču zaštite žena, oni zapravo umanjuju emancipatorski potencijal društva, promovišu ideologiju čija je primarna funkcija isključivanje članova migrantskog porekla i, kao posledica toga, postepeno radikalizuju društvo na način koji, u skladu sa sopstvenom ideološkom logikom, u konačnici vraća i žene nemigrantskog porekla u podređeni položaj.

Kako femonacionalizam izgleda u praksi?

Dva najčešće navođena primera u analizi Sare Faris su Marin Le Pen u Francuskoj i Gert Vilders u Holandiji.

Le Pen je sebe opisala kao feministkinju koja „ne izražava neprijateljstvo prema muškarcima“ (Politico). To je formulacija koja joj omogućava da se predstavi kao braniteljka prava žena, dok istovremeno targetira muslimanske zajednice. Faris je uočila obrazac po kome je deklarativna podrška Le Pen rodnoj ravnopravnosti eksplicitno uslovljena tvrdnjom da su prava žena ugrožena od strane islama (Open Democracy), a osim suprotstavljanja toj navodnoj pretnji, njena stranka dosledno zanemaruje strukturne dimenzije rodne nejednakosti. Francuske organizacije za prava žena istakle su da je Le Pen govorila o „abortusima iz komoditeta“ i protivila se produženju zakonskog roka za veštački prekid trudnoće (France 24), te da su ovakvi stavovi u oštroj protivrečnosti sa njenim samopredstavljanjem kao braniteljke žena.

U Holandiji je Gert Vilders 2008. godine producirao film Fitna, u kome je islam bio prikazan kao direktna pretnja rodnoj ravnopravnosti i zapadnim vrednostima (Open Democracy). Nakon masovnih napada u Kelnu 2016. godine, Vilders je ženama koje su strahovale od onoga što je opisao kao „islamske testosteronske bombe“ (Aljazeera) delio sprejeve za samoodbranu, a istovremeno se protivio pravnim okvirima i socijalnim politikama koji bi zaista jačali zaštitu žena.

Ovi primeri ilustruju ključno obeležje femonacionalizma: briga o pravima žena koristi se selektivno i instrumentalno, kao sredstvo isključivanja „drugog“, a ne kao iskrena posvećenost rodnoj ravnopravnosti.

Mehanizam skretanja pažnje

Ključni mehanizam na koji se femonacionalizam oslanja jeste skretanje pažnje. Čak i u najuređenijim evropskim društvima, puna rodna ravnopravnost još nije ostvarena, posebno kada je reč o sistemskom sučeljavanje sa femicidom i drugim oblicima nasilja nad ženama. Kada se ovi strukturni problemi prenose na izolovane incidente nasilja koji se pripisuju osobama migrantskog porekla, istovremeno se događaju dve stvari - ksenofobija se normalizuje, a žene ostaju bez adekvatnog sistemskog odgovora na probleme s kojima se suočavaju unutar sopstvenih društava.

Vredna je pažnje i činjenica da su glasovi samih muslimanki gotovo u potpunosti odsutni iz ovih narativa. Femonacionalizam govori o muslimankama, predstavljajući ih kao pasivne žrtve kojima je potrebno spasenje, ali ne i s njima niti iz njihove lične perspektive. Retorika koja bi istinski težila zaštiti žena stavila bi u središte glasove i izbore samih žena, uključujući i izbor nošenja hidžaba.

Deo šireg obrasca

Femonacionalistički narativi nisu anomalija niti tamna mrlja u inače tolerantnom političkom diskursu. Oni su deo šireg sistema vrednosti koji takođe promoviše tradicionalne rodne uloge, ograničavanje prava žena (kao što su prava na abortus) i viziju tradicionalne zajednice u kojoj žene zauzimaju inherentno podređen položaj u odnosu na muškarce. Iste stranke koje pozivaju na bezbednost žena kako bi opravdale antiimigrantske politike često glasaju protiv zakona o jednakim primanjima, protiv finansiranja skloništa za žrtve nasilja u porodici i protiv reproduktivnih prava.

Zašto je medijsko uokviravanje važno

Zbog svega ovoga je izuzetno važno na koji način mediji izveštavaju o izjavama koje sadrže elemente femonacionalizma. Kroz izveštavanje se može doprineti ili normalizaciji ovakvih narativa ili njihovom kritičkom preispitivanju, zavisno od toga koji pristup prevlada i postane dominantan.

S obzirom na sve veću zastupljenost desničarske politike širom Evrope, kritički pristup femonacionalizmu postao je jedan od centralnih izazova odgovornog novinarstva. To nikako nije lak zadatak. Ključna teškoća leži u riziku od toga da kritikovanjem femonacionalizma izgledamo kao da branimo opresivne stavove. Ako dovedete u pitanje tvrdnju da žene i devojke moraju biti zaštićene od migrantskog nasilja, rizikujete da vas optuže za promovisanje nasilja nad ženama.

Kako izbeci femonacionalističku zamku?

Kada god novinari ili urednici naiđu na narativ ili izjavu koja sadrži elemente femonacionalizma, tri analitička koraka mogu pomoći da se snađu bez upadanja u zamku.

Prvi korak je kritička analiza diskursa. U konkretnom slučaju „odbrana žena i devojaka od migranata“, korisna pitanja su: Ko brani? Od koga? I zašto? Odgovor obično otkriva da se predstavnici većinskog stanovništva pozicioniraju kao zaštitnici „svojih“ žena od nasilnog „drugog“, prikazujući tog drugog kao nepoželjnog člana društva, dok istovremeno žene prikazuju kao pasivne.

Drugi korak je empirijska verifikacija, koja podrazumeva proveravanje da li tvrdnja ima utemeljenje u podacima. U ovom slučaju: da li su migranti zaista primarna pretnja kada je reč o nasilju nad ženama ili žene nasilje doživljavaju pretežno u naizgled bezbednim sredinama, kao što su porodica ili gradovi i regioni s malim udelom migrantskog stanovništva? Statistike o nasilju u porodici, stopama femicida i profilima počinilaca dosledno ukazuju na to da će žene ipak češće trpeti nasilje u naizgled bezbednom okruženju.

Treći korak je analiza posledica, odnosno pokušaj da se prati kuda dati narativ vodi kada se izvede do logičnog zaključka. Narativ o zaštiti žena od nasilnog „drugog”, izveden do kraja, vodi ka repatrijarhalizaciji društva i vraćanju žena u simboličku i društvenu podređenost muškarcima, opravdanoj sada ne tradicijom nego jezikom zaštite.

Kritički pristup femonacionalizmu, umesto nekritičkog prenošenja ovakvih izjava, doprinosi javnoj svesti i otvara raspravu utemeljenu na proverljivim činjenicama. Femonacionalističke tvrdnje koje ostaju nepreispitane doprinose indoktrinaciji društva ideologijom koja je štetna za više društvenih grupa, uključujući i onu za čiju zaštitu tvrdi da se zalaže.